Da li te redovno plesanje čini boljom osobom?
Studija koji je objavio Boston Globe upitala je tako koji su psihološki i emocionalni benefiti plesa i može li nas uistinu tako jednostavan čin u kojem telo sledi ritmičke pulseve zvuka zaista učiniti boljom verzijom nas samih – Ja 2.0. ?
Pa kada ti netko kaže da previše rejvuješ, umesto da se ražestiš na generalno nerazumevanje emocionalne strukture onih koji su rođeni kao plesači lepo ih uputi ovde, jer studija sugeriše da je plesač posebna vrsta čoveka, emocionalno osetljiviji od onih kojima su stopala večito čvrsto na podu.
Gledaš li profesionalnog plesača, pođeš na koncert ili u klub, primetićeš svakako da je i pokret i zvuk dizajniran kako bi izazvao emociju. Muzika je samo drugačiji način da osećaš i to znaju svi koji su se sa nekog partyja apsolutno srećni i ispunjeni vraćali kući u zoru. Tim iza studije želeo je znati odakle dolaze ove emocionalne reakcije – Jel stvar u muzici, u priči koja se prenosi, samo lepoti tela u pokretu ili pak nekom drugom razlogu koji još nismo dokučili? Iako smo sasvim savremeni sa svojim gadžetima, svetom na dlanu i muzici koju poželimo na komandu, sasvim je lako zamisliti prve ljudske grupacije da uživaju u zvuku bubnja, ritmu kiše ili udaranja štapova. Postoji nešto duboko usađeno u tebi što te tera da se krećeš.
Istraživači su tako uzeli dve grupe za testiranje. Jedna se sastojala od profesionalnih plesača, a druga od ne-plesača. Obe grupe su gledale jednake video isečke profesionalnih plesača koji rade ono što rade najbolje. Ispitanici su imali priključene elektrode na vrhove prstiju kako bi se merio intenzitet emocionalnih reakcija.
Centralni zaključci su da su obe grupe imale jednaku reakciju na video materijale. U gotovo svim instancama povoljnije su reagovali na oble široke poteze nego na oštrije agresivnije pokrete. Iznenađujuće je pak bilo da su plesači pokazali znatno jaču emocionalnu reakciju od ne-plesača. Profesor Julia F. Christensen objasnila je: “Cool stvar u vezi ove studije je ne samo da su plesači bolje prepoznali emociju već su i njihova tela reagovala bolje na emocionalni pokret”.
Sarah L. Kaufman je dodala “Svi bi trebali plesati. Naše istraživanje prikazuje da bi vas ples mogao učiniti svesnijim emocija. Ovo je interesantan potencijal koji pokazuje da bi se neurokognitivni mehanizmi koji ljude čine osetljivijima mogli trenirati”.
Jesu li plesači zaista bolji ljudi? Verojatno nisu ništa manje dobri ili loši od svih ostalih, ali studija sugeriše da ples povećava tvoju međupovezanost sa zajednicom, vezanost za drugog i upletenost u socijalnu tkaninu razumevanja emocija, izraza i akcija drugih. Pa kako već znaš da nisi ostrvo sam za sebe, odvojen i usamljen, već si produkt svih onih sa kojima provodiš vreme, svega što upiješ, razumeš i osetiš, kako si svestan da se možeš praviti racionalnim koliko želiš, ali da će sve najveće odluke u životu ipak biti donesene na temelju emocije, Iako studija napominje da je potrebno još testiranja, intuitivno ti je jasno koje su dobrobiti ovog interaktivnog načina postojanja u svetu. Uz veliki naklon finom IQ-u, emocionalna inteligencija je ono što na kraju određuje kvalitet života. Znaš dobro onu staru: “Ne veruj DJ-u koji ne pleše!”
