Kada smo počeli da gledamo u DJ umesto jedni u druge!

Nekad skriven u uglu kluba, danas zvezda večeri – DJ je postao fokus, a ne medijum. Kako i zašto?

U ranim danima clubbinga, DJ nije bio centralna figura već je bio nevidljivi vodič noći, skriven na ivici plesnog podijuma. Njegov zadatak bio je jednostavan: da muzikom ujedini ljude. Niko ga nije fotografisao, nije bilo telefona, a energija večeri rađala se iz zajedničkog znoja, pogleda i pokreta. Danas? Okrenuti smo prema podignutom DJ pultu, gde zvezda večeri izvodi gotovo koncertni performans. Šta se dogodilo sa plesom, spontanošću i zajedništvom?

Novinarka Debbie Brunss sa Resident Advisora u svom video-eseju propituje upravo taj zaokret. Podseća kako su DJ-vi nekad bili anonimni selektori, puštali trake koje se nisu mogle čuti nigde drugde, i time stvarali magiju večeri a da ih drugi ne vide. Njihova uloga bila je funkcionalna, ali moćna jer su bili kanal kroz koji je muzika spajala ljude. Ali pojavom tehnologije, društvenih mreža i kulture brendiranja, DJ-vi su izrasli u ikone – ne samo muzičke, već i modne, marketinške i društvene figure. Postali su “headlineri”, a publika je sa vremenom prestala plesati međusobno i počela gledati prema pultu.

View this post on Instagram

A post shared by Resident Advisor (@resident_advisor)

O ovoj tematici je još 2017. pisala Batya Levy, novinarka portala Blisspop. Ona se svojim tekstom vratila u doba kada su klubovi bili u “mraku”, tela su se sudarala bez srama, a DJ je doslovno bio nevidljiv. Priseća se kako su nekad muzika, ples i ljudi bili središte svega, a ne izvođač. Tvrdi da je DJ bio poput čarobnjaka iza zavese, sretan što je nevidljiv jer je znao da je fokus tamo gde treba biti: na podijumu. Levy duhovito opisuje kako bi clubbing scena 80-ih i ranih 90-ih “prevrnula se u grobu svog napuštenog skladišta” kad bi videla šta je danas postala: DJ-evi na uvišenom pultu, VIP zone i publika okrenuta prema izvođaču kao prema božanstvu. Za kraj je u svom tekstu zaključila: “Nekad se slavila muzika, danas se često slavi ego.“

Još sredinom 2010-ih je Angus Harrison iz Vicea ponudio ličnu priču koja oslikava širu kulturološku promenu na ovu tematiku. Na dugoočekivanom nastupu omiljenog DJ-a, umesto da pleše, našao se kako se gura kroz masu pokušavajući uhvatiti pogled na izvođača. I onda mu je prijatelj šapnuo: “Možda bi trebao prestati gledati DJ-a?” U tom trenutku, kaže, shvatio je koliko je današnje iskustvo clubbinga pasivno, gotovo kao gledanje televizije. DJ-vi su postali centralna tačka, a publika je promenila uloge od učesnika do gledalaca. Harrison je već tada upozoravao da se čak i na underground događajima događa isto. Svi refleksno gledaju prema pultu, umesto da muzika “preuzme” telo.

Ipak, ne treba sve gledati crno-belo. Postoji i čarolija u gledanju DJ-a kako kreira zvuk, poput čarobnjaka iza miksete čiji svaki pokret rukom, svaki okret dugmeta može doneti novu emociju na plesni podijum. Neki DJ-vi zaista stvaraju iskustvo koje vredi posmatrati. Ali pitanje ostaje: možemo li vratiti ravnotežu? Možemo li ponovno plesati zbog muzike, a ne samo zato što je DJ neko poznat? Možda ne trebamo prestati gledati prema pultu, ali bismo mogli češće gledati jedni druge.

IZVOR: Klubskascena.hr