Zašto Srbi baš toliko vole turbo-folk?
Glavna zabluda muzičkih laika je da naša savremena neofolk muzika poseduje elemente nacionalne i kulturne baštine. Prva asocijacija ljudi je da folk muzika u osnovi mora biti nešto što je isključivo identitet određenog naroda. Folk jeste izvedenica iz folklora, ali folk muzika koja je dominatna u poslednje četiri decenije na našim prostorima nema dodirnih tačaka sa kulturnom baštinom naše zemlje.
Zapravo za naše područije nije specifično melizmatično pevanje, ni trileri, odnosno takozvano “kukanje” tokom pevanja. Otomansko prisustvo na našim prostorima ostavilo je veliki broj anadolijskih elemenata u svim sferama kuture, pa tako i u muzici. Za naše prostore je bilo specifično jednoglasje kao i pevanje na “pun glas” i na “bas”. Tokom vremena i uticaja raznih kultura na našim prostorima muzika se menjala. Dakle, pevanje koje je prisutno u turbo-folku nije deo našeg folklora.
Sedamdesetih godina prošlog veka u nekadašnjoj Jugoslaviji, polako ali sigurno se utemeljio novokomponavani narodni zvuk. Iako je tokom sedamedesetih godina bila popularna starogradska muzika kao i sevdalinka, koju je Radio Beograd 1986. godine zabranio zbog orijentalnih elemenata, novokomponavana narodna muzika postajala je sve popularnija.
Folk svoj najveći uspon postiže osamdesetih godina, jer se u tom periodu “narodnjaci” aktivno promovišu na nacionalnom servisu. Lepa Brena je smatrana simbolom jugoslovenstva nakon smrti Josipa Broza Tita 1980. godine. Kao prilog postavljenoj tezi govori i spot “Jugoslovenka” u kojem Lepa Brena zajedno sa kolegama iz susednih zemalja peva o lepoti Jugoslovenke, poredeći je sa prirodnim bogatstvima velike Jugoslavije. Dakle, ovo je bio prvi korak u kojem su politika i muzika počeli da koračaju “ruku pod ruku”.
Trend “koračanja” muzike i politike je bio najočigledniji devedesetih. U svakom društvu u kriznim periodima jača nacionalni osećaj. U ratnim okolnostima, hiperinflaciji i sveopštoj krizi Srbiji je bila potrebna nova ideal devojka. U ovaj model se uklopila Svetlana Veličković (kasnije Ražnatović).
Zanimljiv je fenomen da su najveći muzički idoli na našim prostorima upravo bili ljudi iz turbo-folk branše. Verovatno se pitate zašto? Zato što su se njihovi životni stilovi predstavljali nedosanjani san najveći broj Srba – život u sjaju, slavi i novcu. Oni su nas zabavljali pesmom, prodavali “maglu” srećnog idličnog života, a mi smo im verovali i tapšali.
Godine su prolazile idoli su se menjali ali turbo-folk je i dalje ostao, izgleda danas jači nego ikada, ako je suditi po pregledima na Jutjubu. Kolokvijalno nazvana “ćirilica” i dalje se smatra kao nešto što je srpsko iako je sve samo ne srpsko. Popularnost ovog žanra je posledica jakog medijskog uticaja decenijama unazad i kriznih faza srpskog društva u kojem se vodila deviza “hleba i igara”.
Francuski sociolog Servant Milijer je rekao da “narod peva onako kako i misli o sebi”. Izgleda da mi ne mislimo ništa lepo o sebi, ako je suditi po pesmama koje ovih dana možemo čuti na televiziji, u kafićima i klubovima.
Izvor: B92.net
