Istorija smajlija u rave kulturi!
Kasne su 80-e i u Velikoj Britaniji cvate acid house pokret dok simultano žuti nasmešeni krug postaje njegova poluslužbena maskota koja se pojavljuje kao retro jeka i u današnjim partyjima, recimo David Vincent iz Sankeysa najavio je serijal partyja naziva Dance 88/89 sa postavom koja je više manje ko je ko VB acid housea, a UNDRGRND Sounds je izdao paket naziva They Call it Acid sa smileyem suvereno ugneždenim na coveru.
Ali kada je priča započela? Davne 1963. kada je grafički dizajner Harvey Ross Ball stvorio simbol za kompaniju State Mutual Life Assurance Company kako bi podigao moral zaposlenih. Dizajn je bio gotov u 10 minuta i za to je dobio 45$, ali to je bio malo modifikovani oblik smileya “sa očima kao rastegnutim kružnicama, gde je jedno veće od drugoga, i ustima koja nisu bila savršeni oval”. Njegov savršeno simetrični brat kog poznajemo nastao je 1970. kada su braća Bernard i Murray Spain okačila ovo lišce na bedževe uz natpis “Have a nice day”. U roku od dve godine prodali su 50 miliona bedževa i proširili se i na šoljice, papir, minđuše, priveske za ključeve, narukvice… Smiley je bio savršen simbol doba koje je donelo ideje slobode, hedonizma i eksperimenta.
Novo značenje dolazi iskorakom u digitalno kada je Carnegie Mellon Universityjev kompjuterski odeljak u svom online sistemu kao preteči interneta 1982, na nagovor Scotta E. Fahlmana prihvatio prvi emoticon – :-). Do 1998. emoticon je postao emoji zahvaljujući Shigetaku Kuritau, koji je za japansku telekom kompaniju NTT Docomo ubacio malene sličice u poruke kako bi privukli tinejdžere i nastalo je 176 simbola, među kojima i smiley.
1987. nastaje nova party noć u dvorani u istočnom Londonu. Britanska novinarka Louise Gray opisuje kako je došla, sela i da joj se u krilu odjednom stvorila devojka koja joj je razvukla lice u osmeh, rekla “Be Happy!” i odskakutala. Rampling je zajedno sa drugim Dj-evima Velike Britanije uskoro po povratku sa Ibize, gde se na rođendanu Paula Oakenfolda plesalo na otvorenom delu Amnesije uz zvuke Dj Alfreda i MDMA, osnovao Shoom i smiley postaje njegovo obeležje. Rampling je izjavio kako ga je pokupio od modnog dizajnera Barnsleya kada ga je video prekrivenog smiley bedževima i shvatio da je to ono što je tražio.
U Americi je acid house bio samo jedan od žanrova, ali u VB je krajem 80-ih preuzeo čitavu scenu pogotovo nakon objava 1988. o Shoomu i sličnim klubovima u časopisima The Face i i-D. Do sredine 1988., kako je acid house pokret rastao, smiley se proširio na način uporediv jedino sa Beatles manijom, pa se zatekao na majicama, zviždaljkama…
Ista godina donela je i nekoliko sa acidom povezanih smrti i usledila je moralna panika – Top of The Pops je stavio moratorijum na sve što u sebi nosi reč acid, , Top Shop je zabranio prodaju majica sa smileyem, The Sun je samo tri nedelje nakon što je predavao svoje majice scenu uporedio sa “putem u pakao”, partyji su postali meka za racije. Dok je početak 90-ih u Velikoj Britaniji značio neminovno policijsko gašenje partyja u Americi je tek počinjalo i smiley se povezivao sa čitavom rave kulturom. Čak je i Richie Hawtin napomenuo: “Imao sam pantalone koje su bile prekrivene smileyima. To je bilo prilično loše.”
Do sredine 90-ih smiley se na američkoj sceni posebno profilirao kao deo na 303-icu pogonjenog acida i happy hardcorea, za koji su se specijalizovali labeli poput recimo Moonshinea i Profile Recordsa, ali danas ćeš smileya uglavnom zateći kao prekrasno sećanje na jedno drugo vreme kao što je recimo bilo na drugom izdanju Detroit Electronic Music Festivala (sada Movementa) sa rečima na velikom ekranu koje su pitale prisutne “Sećate li se 1989.?”. Čak je i fabric u svojoj #savefabric playlisti kao vizual borbe uveo modifikovanog smileya gde je logo kluba zamenio desno oko – prkosni prgavi čin bunta koji seže do iskona rave kulture, simultano kao pobuna i nostalgija za jednim čistijimm i nevinijim vremenom početaka.
