Svojim nastupima širom sveta, kao i brojnim izdanjima na svetskim lejblovima – Lag je postao ambasador srpske tehno scene. Njegov skorašnji mix za DJ Mag, izdanje sa Rebekom, kao i treći nastup u legendarnom berlinskom klubu Tresor govore o njegovoj priznatosti na svetskoj sceni, a njegovi brojni nastupi na Exitu, u beogradskom Dragstoru, novosadskom Tunelu itd. o statusu miljenika domaće publike.

Novosti
Autor: Igor
09/12/2018
0

Ovom prilikom podelio je sa nama svoje poglede na klabing scenu, odnosu nove i stare generacije klabera kao i o stvarima koje scenu čine – scenom.

KLABING SCENA – NEKADA I SADA, ILITI “ZAŠTO STARCI NEGODUJU”

Oduvek sam smatrao da je internet dušu dao za diskusiju, podrazumevajući da su obe strane voljne da se sporazumeju i nauče nešto novo. Pre koju nedelju video sam post na ONLYCLUBBING Facebook stranici gde se pričalo o tome kako je “stara garda” postala hejterska i kako ne odobrava i negoduje nad provodom mladih u današnjim klubovima i festivalima. Naravno, svrha posta nije bila prozivka matoraca već je poenta bila da svi treba da uživamo u slozi, razumevanju i muzici i, dok je post u svojoj srži pozitivan, osećam da se u ovakvim diskusijama između nove i stare ekipe redovno pojavljuju jedni te isti nesporazumi. Iako se ne osećam matoro čini mi se da više pripadam “staroj gardi” (makar kada je u pitanju poređenje današnje scene, koja se razvila u proteklih 5-6 godina, i scene koja je postojala između 2000. i 2006.), te bih voleo da ovom prilikom stanem u odbranu nas “staraca” u nadi da će nas neko saslušati i ozbiljno shvatiti kada krenemo rečenicu sa “eee, u moje vreme…” (“joj, bole me kolena…” slobodno i dalje ignorišite).

PRVO I OSNOVNO: FILTERI ISKRENOSTI

Šta su “Filteri Iskrenosti”? Ništa, evo upravo sada sam smislio taj termin, ali zgodan je da se opiše jedna okolnost koja je značajno podizala ne samo kvalitet muzike na sceni, već i procenat ekipe koja je bila tu iz iskrene ljubavi prema muzici.

“Osećam da se u ovakvim diskusijama između nove i stare ekipe redovno pojavljuju jedni te isti nesporazumi… te bih voleo da ovom prilikom stanem u odbranu nas “staraca” u nadi da će nas neko saslušati i ozbiljno shvatiti”

U ono vreme nije baš svako mogao da se bavi pravljenjem muzike i DJingom, pre svega jer su zbog tadašnjih tehnoloških ograničenja i jedno i drugo zahtevali 1. ozbiljnu finansijsku investiciju da se pokupuje oprema za rad (mixer, gramofoni, zvučnici, beskrajna kupovina ploča) i 2. ozbiljnu vremensku investiciju da se teške, abstraktne stvari (poput programiranja sintova i bitmečovanja) navežbaju i nauče. Samim tim ako bi, na primer, neki kralj pomislio kako bi ga žene mnogo više volele da je DJ, ubrzo bi otkrio da postoje mnogo lakši, jeftiniji i brži načini da se postigne taj cilj te bi, u većini slučaja, naučio koji akord Balaševićevih pesama i setno zapevao sa gitarom u ruci na bukvalno svakoj kućnoj žurci gde ga puste da uđe. Mislim, okej, ja sam bio jadan na drugi način (praksa nošenja pantalona pocepanih na nezgodnim mestima za vreme puberteta – jer ako uzmeš nove farke to su dve-tri ploče manje – ostavlja dugogodišnje posledice, hvala na pitanju), ali je muzika uvek bila prioritet. Razumete? Ova, davno prevaziđena, tehnološka ograničenja bila su “Filteri Iskrenosti” koji su vrlo efikasno razdvajali ekipu koja stvarno treba i zaslužuje da bude tu od onih koji su tu iz vrlo pogrešnog razloga.

Poenta? Ne negodujemo mi starci na novu tehnologiju poput “SYNC” dugmeta (koje sam nedavno i sam krenuo ponekad da koristim), softverskih sintova sa tonom preseta i sličnih tehnoloških olakšica jer ne volimo da su stvari lake, ili jer mislimo da je to “varanje” i da postoji samo jedan ispravan način da se stvara i pušta muzika. Negodujemo jer tehnološke olakšice eliminišu “Filtere Iskrenosti” koji su u ono vreme, poput izbacivača u Bergajnu, vrlo efikasno odlučivali ko iskreno pripada ovoj našoj priči, a ko je trojanski konj pun sebičnosti, fejknesa i potpuno pogrešnih prioriteta u odnosu na to što je za zdravu scenu bitno.

Slikano ove godine na sada već legendarnoj RUHR žurci u Kragujevcu. Pored toga što aktivno pušta muziku u klubovima i na festivalima, Lag je i čest gost prominentnih podcast serija, kao što su Reclaim Your City, HATE, Erratic, Darkfloor itd.

EU-TOPOS ili OU-TOPOS

“Filteri Iskrenosti” takođe su stvarali prostor ljudima koji prave i puštaju muziku da kroz učenje i greške koje idu uz savladavanje zanata razviju svoj sopstveni muzički izraz. Drugim rečima – svako ko dostigne nivo da može da stane za DJ pult, ili izbaci neku ploču (a taj put nije bio kratak) imao je već definisan stil i unikatan muzički rečnik kojim, na sebi svojstven način, priča priču. Ova individualnost jednostavno je izbijala iz muzike na sceni i osetila se do te mere da se nepogrešivo mogao razlikovati individualni stil čak i između umetnika koji su zajedno odrastali i učili o produkciji i Djingu, nebitno da li su to Surgeon i Regis, Loktibrada i Rumenige, Jeff Mills i Robert Hood ili neko drugi.

Zašto je ova individualnost u duhu muzike bitna? Pa, što bi Ivo Andrić rekao, “Real Recognize Real” i muzika ljudi koji su tada nosili scenu na svojim ramenima privlačila je ekipu koja je u njihovom stvaralaštvu prepoznavala, kako to obično sa muzikom biva – sebe! Mislim okej, i tada je u klubovima i na festivalima bilo svakakvih ljudi, ali postojala je jedna razlika u odnosu na današnju scenu koja je ključna:

“Too weird to live, too rare to die” je bila norma. Ljudi koji su ceo život prolazili osećajući kao da ne pripadaju nigde (ovde i sebe ubrajam) odjednom su imali kulturu oko koje su se okupljali. Klubovi i festivali postali su Atlantide, utopije na koju je nas par srećnika nabasalo, mesta gde konačno pripadamo i gde je svako koga vidimo – familija. Jedna od meni omiljenih numera koje opisuju ovaj fenomen i kako je bilo živeti u njemu je pesma “Weak BecomeHeroes” autora Mike Skinnera tj. The Streets.

“Mesmerizing tones, rising pianos, this is my zone so stop cloning

Pick paper scissors or stone ’cause me and you are the same

I known you all my life I don’t know your name

(The name’s European Bob Sordid, anyway)

We’ll have a dance now see ya later

Pleased to meet ya – likewise, a pleasure”

Svako ko je na bilo koji način kvario ovu dinamiku bio nam je trn u oku i automatski nam je palio zaštitnički mod koji se može (pogrešno) protumačiti kao hejt. Ne nervira nas „matorce“ neko ko ima goust producenta, plaćene followere ili se ponaša kao pajac za vreme seta umesto da se fokusira na puštanje muzike zato što ne volimo uspeh, zabavu ili smo puristi. Pop je pun uspešnih ljudi koji ni ne skrivaju da nisu tvorci svojih dela i kojima je performans na prvom mestu pa nas to ne tangira. Ali pop je pop, i takvim stvarima tamo jeste mesto, dok su elektronska plesna muzika i scena oko nje fundamentalno underground, i definitivno nije izgrađena na planski sprovedenim karijerama, na „umetnicima“ koji bukvalno plaćaju druge da lažiraju ono što bi trebao da bude njihov posao (mislim kontam, i ja da ne volim nešto ne bi mi se trudilo oko toga), niti je izgrađena na bezličnoj, sigurnoj muzici.

Naravno, sasvim je razumljivo da neko ko želi da živi od scene hoće i treba da se posveti i poslovnoj strani priče, da vija uspeh i pravi od sebe proizvod (čak sam pre par godina napisao i tekst o tome). Ali muzika uvek treba da je na prvom, drugom i trećem mestu i tek posle toga ostaje mesta za stvari poput promocije, stvaranje vizuelnog identiteta (ovako ne), kastovanje spellova na brejkovima (ako imate vremena za to – svaka vam čast), bacanje torti (ili čega već) u publiku itd. I pored svega toga, za stvari kao što su ghost produciranje, plaćeno miksanje, unapred spremljeni setovi i slične prakse koje eliminišu individualnost tj. lični pečat umetnika i ekosistem koji sa tom individualnošću dolazi – nikako i nikada ne sme da bude mesta.

“Too weird to live, too rare to die” je bila norma. Ljudi koji su ceo život prolazili osećajući kao da ne pripadaju nigde odjednom su imali kulturu oko koje su se okupljali.”

“ZLATNO DOBA” ELEKTRONSKE MUZIKE!

Svakome je “istorijski najbolji period u muzici” bio period u kom je odrastao. To je neko nepisano pravilo i ujedno je jedan od meni omiljenih primera toga da su ljudi, uprkos sposobnosti za racionalno razmišljanje i objektivno sagledavanje stvari, zapravo iskonski i nepromenjivo subjektivni. Siguran sam da je ekipi starijoj od mene scena bila mnogo lošija kada sam ja počeo da izlazim u odnosu na to kakva je bila kada su je oni otkrili, isto kao što meni nedostaje scena iz, recimo, 2002. u odnosu na ono što sada imamo. Mnogi elementi imaju uticaja na to kako stvari doživljavamo: da li nam je nešto novo , da li smo selektivni u tome čemu pridodajemo značaja, da li smo na pravi način i u pravoj sredini doživeli stvari itd. Ono što je objektivna realnost jeste da su promene neminovne, da je scena u svakom svom obliku imala pozitivne i negativne strane, da je, u zavisnosti na to na šta se fokusirate, svaki period njenog postojanja u neku ruku “zlatno doba” i da zaista treba beskrajno da budemo zahvalni na tome što imamo.

Slikano u Dalasu na njegovoj prvoj turneji po Americi u 2017. Lag je ove godine ponovio turneju, nastupivši u Njujorku, Bostonu, Dalasu i Los Anđelesu.

Ali to ne znači da ne treba da budemo gladni onoga čega više nema, pogotovo ako su to stvari koje su vredne, koje smo puno voleli i za koje se vredi boriti. Na primer, onaj stari Nestleov Lolipop sladoled mi nedostaje; cimanje na mobilni isto – to je baš bilo slatko kada se sa nekime muvaš.

A nedostaje mi i par stvari koje su ondašnje klubsko iskustvo činili potpuno drugačijom zverkom. Eee, u moje vreme:

U moje vreme znalo se da je DJing, za razliku od ostalih oblika nastupa pred publikom, muzički dijalog između umetnika i publike. Ovo je unikatan aspekt naše scene koji je sastavni deo PLUR-a i duha zajedništva. Bilo je jasno zašto se hejtuje ekipa koja pusti unapred snimljen set, ili koja tačno nauči kada će šta da pusti i svako ko pokuša ovaj dijalog da izfejkuje (ma koliko efekat bio spektakularan jer, eto, slika i vatromet prate brejkove i prelaze) – fejkuje i da je deo ove scene i zarađuje preko leđa ljudi koji su sa ljubavlju i pasijom gradili celu priču decenijama.

Znalo se isto tako da se iz jednominutnog klipa gde neko maše rukama publici dok traje brejk tuđe muzike na koju su kliknuli plej govori apsolutno ništa o DJ-u (osim da vrlo verovatno ne radi svoj posao). Stvarno je nebitno da li se neko pući, cupka ili baca torte u masu ako ne zna da smiksa dve trake. Sa druge strane – nekada je stvarno dovoljno trideset sekundi, ili dva minuta da se nanjuši da je neko stvarno bog otac, da je “naš” i da ga treba oberučke prihvatiti i podržati, nebitno koji je žanr, ili pristup DJingu u pitanju.

Znalo se i koliko je underground bitan, koliko su promoteri i producenti koji se kite undergroundom dok guraju komercijalu opasni, koliko sponzori, koji često daju život sceni, mogu da budu i toksični po nju ako se vija samo novac kao rezultat. Čini mi se da je ovaj element našoj generaciji bilo daleko, daleko jasniji i jedan je od glavnih razloga zašto je “Jaguar“, kada je u “naše” vreme Rolando tužio Sony za pokušaj da bez dozvole izda tu numeru, postao toliki simbol borbe za underground (i definitivno je to jedan od glavnih krivaca za ovu ljubav od videa).

SKRATUS, SMORITUS

Mogu ja ovako do sutra, al, što bi Vuk Karadžić rekao: “Ko će to sve čitati?”. Poenta je valjda jasna: ne hejtujemo mi stvari jer smo nesrećni i zato što nam je dosadno, već jer smo naučili da su neke stvari bitne za očuvanje kvaliteta scene u kojoj smo odrasli.

“U moje vreme znalo se da je DJing, za razliku od ostalih oblika nastupa pred publikom, muzički dijalog između umetnika i publike. Ovo je unikatan aspekt naše scene koji je sastavni deo PLUR-a i duha zajedništva.”

Od kako je EDM pokazao da u elektronskoj muzici ima para i da iskrenost nije bitna za zaradu, scena je postala prepuna silnih “prodaja” i lažnjaka koji bez ikakvog otpora od publike guraju neku razvodnjenu priču, a kada se neko i usudi da se usprotivi vrlo brzo dobija pečat džangrizavog hejtera, scenomrsca ili nečeg još goreg (believe me – i sam sam prepun etiketa). Realnost je mnogo drugačija: kada god vidimo nešto što ugrožava ono što nam se čini kao zdrav poredak stvari – dobra je šansa da ćemo biti glasni i kritični prema tome. Ne radimo to zato što živimo u prošlosti već zato što želimo da i novim naraštajima scena bude podjednako magična i posebna kao nama što je bila. I, naravno, želimo i mi samo da živimo u toj sceni. Svesni smo i sami da se vreme kada su se na afterima slušali Future Sound Of London, Swayzak i Aphex Twin neće vratiti, da su Filteri Iskrenosti prevaziđeni i da vreme gazi sve, ali isto tako smo svesni da nove tehnologije omogućavaju još više alatki za sticanje znanja, promocije dobre muzike i održavanje undergrounda zdravim.

Naša velika želja je da novi naraštaji shvate da im nismo neprijatelji, da smo na istoj strani i da razumeju koliko sebe dajemo da održimo scenu dobrom i za njih i za nas. Sve to radimo u nadi da će se vremenom prepoznati trud, znoj i ljubav koju ulažemo u to da svima nama obezbedimo dobru muziku, dok uporno izbegavamo svako skretanje na put koji vodi lakom novcu, brzoj slavi, ali samim tim i plitkoj muzici i neiskrenosti. Ovim putem je već previše ljudi pošlo, kako na domaćoj sceni tako i na stranoj, a onima koji su duže od mene na sceni i još se nisu prodali mogu samo da se poklonim s poštovanjem.

Čuvajte PLUR, čuvajte underground i podržavajte svoje DJ-eve i producente jer to su jedini stubovi ove naše utopije. Što bi rekli drugari Englezi: “If you stand for nothing, you’ll fall for anything”.

Ljubi vas Lag sve i vidimo se na rejvu.