Carl Cox ide u penziju?
Razmišljaš li o elektronskoj muzici, kreneš li istraživati njenu istoriju i razvoj teško da ćeš ikako moći zaobići gospodina Carl Coxa.
Veliko nasmejano lice iza pulta je već tri decenije, a petnaestogodišnja rezidencija koju drži utorkom u čuvenom klubu “Space” na Ibizi odlazi u anale ove godine, jedna je od istorijsko najuticajnih klupskih večeri elektronske kulture.
Pulse magazin je tako seo sa techno kraljem ne bi li malo pročačkali šta se događa iza tamnih očiju i vrednih ruku koji su ti kroz godine doneli toliko gušta, a Cox je nesuptilno sugerisao kako bi možda bilo vreme za povlačenje. Veliki znaju da je najbolje vreme za pozdrav na vrhuncu.
Velika vest prošle godine bila je tvoja objava da će 2016. biti poslednja godina na Ibizi. Šta misliš šta će se dogoditi sa Ibizom nakon što završi tvoja rezidencija ove godine? Polažeš li velike nade u budućnost?
Ne znam. Odlazim na Ibizu od 1984. pa možete zamisliti što sam sve video, možete zamisliti količinu muzike koju sam čuo, količinu ljudi koji su došli i otišli i klubova i ideja koje su se uspinjale i padale, koliko sam izlazaka i zalazaka sunca video. Sve što sam iskusio i sve što ima veze s mojim životom, vizijom i idejama i za šta sam se zauzimao u posljednjih 15 godina u Spaceu će sada završiti. Bio sam zagovornik Spacea od prvoga dana i sada kada je ovo poslednja sezona koju radimo i koju ćemo svi videti sve je vrlo, vrlo tužno. Biti će velika rupa. Ništa neće ispuniti tu prazninu. Ljudi koji su zaista biti tu zbog muzike i svega onoga za što Space stoji su nestali. Stvari su se prilično promenile od kada je Space započeo prie 27 godina. Sva drama, gejevi, straight ljudi i ekipa koja dolazi s čitavog sveta samo da bi uživala u ovim trenucima u Spaceu -promenilo se.
Kada su me tražili da preuzmem utorak u tom prostoru nije postojao noćni klub. Samo službeni after hours klub koji bi započinjao u 7 ujutro i nastavljao se kroz dan – Space je bio jedini klub koji je ovo radio i to je bilo briljantno jer dok smo mi tamo plesali po danu ljudi su bili na poslu, a eto nas ovde i uživamo.
Priča se da bi mogao uskoro otići u penziju kada je u pitanju DJ-ing. Ako se to dogodi hoćeš li i dalje ostati povezan s dance muzikom ili misliš da ćeš u potpunosti napustiti industriju?
To će biti jedna od onih situacija gde ako i napravim party ljudi znaju da je to jedan koji ne bi trebali propustiti. Znaju da sam oduvek podržavao nove i mlade DJ-eve, producente, noćne klubove, radio stanice, magazine i novu modu. Ljudi znaju da ako radi party da to nije na sat i po, već četiri, šest ili osam sati.
Mislim da znaju da ako me bookiraju da će dobiti 100% posećenosti i da ću se pojaviti da rokam i da znaju da na kraju dana ipak ovo živim i dišem već 28 godina. Pa je li onda možda ipak penzija u kartama? Dovraga da!
Ali za mene, stvar je u tome da sam dao mnogo srca i duše u ono što sam stvorio. I sada mislim da je vreme da napravim korak unazad i imam nešto vremena za sebe i svoj život.
I kako će penzija za Carla Coxa tačno izgledati?
Postoje elementi i izvan muzike u kojima istinski uživam – kao motoristički sportovi! Imam i trkački tim sa motociklima. Sada kada sam malo više budan po danu uživam i u dnevnim aktivnostima. Volim upoznavati nove ljude, puštati nove stvari u životu i kretati se prema napred. Naravno kada imam priliku puštati biti osoba koja jesam kada sam DJ, to je ono što zaista jesam. Tamo sam čitavo vreme, ali sada stvarno dolazim do tačke na kojoj želim raditi i druge stvari i ovo je mogućnost koju razmatram. Pogotovo jer imam toliko godina koliko imam, mislim, ne osećam se kao da imam 54, ne osećam se kao da imam toliko. Moje telo se tako oseća. Moj mozak se dere: “Nastavi Carl!”
Dva puta si pozdravio milenijum nastupom u Sydneyu i na Havajima nakon što si preletio međunarodnu vremensku granicu. Kakav je to bio osećaj?
Možete zamisliti kako sam odsvirao milion rejvova, ali jedan od najznačajnijih eventova koje sam ikada radio je Sydney za Millennium. Tada sam se zaljubio u Australiju. Gledajući unazad to je bila fantastična prilika. Ali naravno nećete me više videti da to radim. Ali tada je bilo jednostavno fantastično. Bio sam u paviljonu u Bondiju sa sjajnim zvukom, prekrasnim vremenom, taman na plaži kada je sat udario ponoć i poželjeli smo dobrodošlicu 21. veku s ljudima koji su jednostavno poludeli. Nisam mogao verovati da samo na ovoj tačci s muzikom, sa svime šta smo radili.
Ovo su još uvek bili prilično rani dani. prenosilo se internetom u jednom delu sveta. Imao sam i satelitski prenos za BBC Radio 1 – svet je slušao, a ja sam tamo i radim ono što radim kao DJ. Imao sam prilike puštati tri sata, doći na aerodrom, skočiti na avion, preći internacionalnu granicu i vratiti se unazad u vremenu. Kada su mi udarili žig u pasošu bila je 2000., kada sam došao na Havaje bila je 1999! bio sam kao “Wooo checkiraj mene – puštam na povratku u budućnost!” I tada sam čitavu stvar napravio još jednom i bilo je sjajno. Ekipa na Havajima je bila oduševljena da sam mogao doći i partijati s njima i bilo je značajno. I da, zaista je bilo iscrpljujuće. Svi oko mene su partijali i ludovali, cure su ljubile cure, frajeri su ljubili frajere i sve se ovo događalo oko mene. A ja sam držao fokus odbijajući piti alkohol i želio osigurati da ljudi osećaju muziku i vibraciju, i kako možete i zamisliti, kada je završilo ulovio sam prekrasan dugi san.
Kako je započeo Carl Cox & Friends poduhvat?
Želeo sam naglasiti ideju da je lineup lineup, i želio sam da ljudi shvate da postoji kolegijalnost među svim DJ-evima. Niko zapravo nije broj jedan, niKo nije broj deset, ili pet ili 100. Moja ideja je da smo svi prijatelji i da svi podupiremo jedni druge i ljudi to mogu videti kada sarađujemo. To je jedna lepa veza među nama koja se dodatno naglašava na podijumu.
Tada dobijete mnogo b2b setova, tada dobijete DJ-eve koji sarađuju s drugim DJ-evima. Svi su mi oni prijatelji i volim ih zbog svega što ona ili on rade i puštaju pred publikom koju sam stvorio. Pa im kažem, evo vam moja publika, oderi. Tvoji su naredna dva, tri. četiri sata.
Samo bih volio da ljudi izbace onaj element većeg ili manjeg. Svi smo jednaki. Možeš mixati onako kako znaš i imati onu inicijalnu vibru toga ko jesi kao osoba i svega što s tim ide. Celim srcem podržavam ovo, i ja sam to radio i uvek ću to raditi. Ti ljudi su mi prijatelji i na kraju dana svi smo u ovome zajedno.
Trudim se maksimalno kao individua. Postoji razlog zašto se zove Pure. Ne radi se o tome da su Carl Cox & Friends sledeća velika stvar, ili sledeći Stereosonic ili bllo šta slično. Ako to nije tvoj đir, jednostavno nemoj ići. Ako želiš čuti što ću staviti na stol tada će ti se svideti. Naposletku ni ja neću napraviti event za 50 000 ljudi ako ne želim. Želim izvaditi onu ploču koju nikada nisi čuo pre i protresti podijum. I zbog toga se zove Pure i zato želim da ljudi dođu. Ne zato jer je to samo još jedan party već zato jer verujem da znam što ljudi žele, i mogu to pružiti. Ako si ovde iz pravih razloga odlično ćeš se provesti.
I konačno pitanje: Koliko ploča zaista poseduješ?
Imam oko 150 000 komada – imam veliku trostruku garažu u kojoj držim ove đavolje stvari. Kada sam tek počeo skupljati muziku još u maminoj i tatinoj kući bile su po stepenicama i po hodnicima i mama je rekla – “Ti i tvoje ploče van!” i to se točno i dogodilo. Nisam bio u trgovini ploča već mnogo godina, a i u počecima je oduzimalo mnogo vremena. Sada sam kao što vidite stao sa sakupljanjem vinila!
Izvor: Klubska Scena
